Архитектура

 

СТАРА ЗДАЊА СОМБОРСКА

 

(Кистом и палетом САВЕ СТОЈКОВА)

 

Пашина кула

 

Пашина кулаЈедини траг некадашње цоборсентмихаљске тврђаве из предтурског периода и последњи белег једноиповековног турског боравка у Сомбору, најстарије сачувано градско здање, садашњим обликом потиче с краја XVI или с почетка XVII века, а назива се и данас Пашина или Турска кула. Познаваоци историје архитектуре налазе у њеној унутрашњости трагове готике, што указује да су је и Турци након освојења Сомбора 1541, затечену и наслеђену, можда само преправили и доградили. Стара сомборска или цоборсентмихаљска тврђава изграђена је до 1478. и основа куле вероватно води порекло из тог периода.

Турски путописац и хроничар Евлија Челеби у свом опису Сомбора из 1665. помиње ову кулу као кућу варошког заповедника - диздара. Некада су крај ње стајали топови (истина без барута), а још и данас између спратова могу да се примете стражарске нише, типичне за турске грађевине тог доба. Кула је поменута и 1735. у путопису евангелистичког свештеника Матијаса Бела. Он бележи да се кроз Сомбор протежу шанац и насип који открива остатке старе тврђаве, од које, сем једне куле, није остало других трагова.

За оно време упечатљиве висине од близу 20 метара, уз мање преправке,  кула квадратне основе са приземљем и два спрата, сачувала је свој давнашњи изглед, можда и дуже од четири столећа. Данас је део зграде Историјског архива у Сомбору. 

 

Крушперова кућа

 

Бачко-бодрошка жупанија била је велики противник борбе сомборских Срба и Буњеваца за елибертацију града. Тек што су Сомборци остварили своју намеру, Жупанија је 1750. купила плац преко пута римокатоличке цркве Светог Тројства, желећи да на њему подигне своју зграду, као симбол државне власти у слободном и краљевском граду Сомбору. Освећен је био чак и темељ, али зграда није сазидана. Плац је неко време стајао празан, док га 1771. није купио управник царских камералних добара, племенити Паул Крушпер од Варбоа, који је за кратко време овде подигао једноспратну правоугаону зграду у каснобарокном стилу, каква је остала до данашњих дана. Крушперова кућа (или палата како су је неки називали) дала је своје обележје тек започетој урбанизацији центра Сомбора и знатно је допринела његовој урбанистичкој хомогености. 

Крајем XIX века смештена је овде сомборска градска пошта, а нешто касније и телефонска централа. Данас се у Крушперовој згради налази средиште Историјског архива Сомбора, који у својој збирци похрањује драгоцене архивалије, дуже од три века сачуваних писаних историјских трагова о граду и околини.

 

Капела Светог Ивана Непомука

 

Светом Ивану Непомуку, заштитнику од поплава – у ћудима реке Мостонге раније често плављеном Сомбору – посвећена је љупка капела рококо стила, саграђена 1751. Њен облик наводио је на претпоставку да је основа капеле настала од некадашње турске богомоље, која је постојала крај Пашине куле.  

Ктитор капеле био је тадашњи управник царских добара у Сомбору, Франц Редл, барон од Ратхаузена, који је Сомборцима у време борбе за елибертацију задао много мука, трудећи се да их онемогући у намери стицања грађанског статуса. 

Капела Светог Ивана Непомука сачувала је свој првобитни изглед до данас, а старим шармом заискрила је након обнове 1999.

 

Црква Светог великомученика Георгија

 

(Велика православна или Светођурђевска црква)

 

ПравославнаЈош у турско време имали су сомборски Срби, занатлије и трговци, малу Светођурђевску цркву на североисточној страни шанца. Обновили су је 1717, а 1744. почели су уз ову стару црквицу да зидају нови, велики црквени торањ са три кубета и сатом. Чудио се и корио их тадашњи бачки владика Висарион Павловић, говорећи да сви људи зидају прво кућу па тек онда огњиште, а Сомборци урадише обрнуто... Пошто су за своју варош изборили статус слободног и краљевског града, зажелели су Сомборци да имају и цркву достојну скупо стечене привилегије, па су "без сваке помоћи државне и туђинске" свесрдним прилозима како имућних, тако и сиромашнијих православних сомборских Срба, започели 1759. изградњу нове цркве Светог великомученика Георгија, која је грађена у мешавини стилова неокласицизма и рококоа. Прва литургија у новој цркви служена је о ваведењу 1761. године, када је у олтару постављена мермерна часна трпеза. Постоји сачуван акварел са изгледом цркве из 1763. 

Када су већ  саградили велику цркву, Сомборци су се постарали да је иконопишу најбољи тадањи српски зографи Теодор Крачун, Јован Исајловић и сомборски мајстор Лазар Сердановић, који су иконостас за цркву сликали током 1771, што је плаћено 2.000 форинти. Исте године сачињен је и уговор са новосадским "билдхауером" Арсенијем Марковићем, да за 4.000 форинти изради рам иконостаса, столове и сву дрвенарију унутар цркве. Фасада цркве је уређена тек наредних година, а нови црквени торањ, метара, сазидан је 1791, када су купљена и звона, па је црква тада добила коначан, садашњи изглед. Од тог доба почеше је звати "Велика православна црква".

Српска црквена општина је 1865. извела оправке унутар храма  када је скинут стари иконостас. Нови је између 1869. и 1873. иконописао познати оновремени српски сликар Павле Симић (аутор чувене "Мајске скупштине у Сремским Карловцима"), за шта је у више рата исплаћено 10.000 форинти. 

У цркви је сахрањен велики капетан сомборске граничарске милиције гроф Јован Јанко Бранковић (око 1675-1734). Када је приликом канонске визите сомборском протопрезвитерату у априлу 1805. изненада преминуо владика бачки Јован Јовановић, сахрањен је такође унутар Светођурђевске цркве. 

Иза цркве, у порти, првобитно је сазидана приземна тршчара намењена за школско здање, у којој је Аврам Мразовић 1778. покренуо своју "Норму" са првим течајем за образовање српских учитеља. На трагу Мразовићеве "Норме" касније се развила чувена сомборска Препарандија. На месту старе зграде Српске учитељске школе, Сомборска црквена општина подигла је 1863. г. ново школско здање у црквеној потри. У њему је данас седиште Српске православне црквене општине сомборске. Током последње две деценије Светођурђевска црква и здање црквене општине темељно су обновљени.

Свештеници сомборског Светођурђевског храма били су међу носиоцима духовног, културног па и политичког живота сомборских Срба. Неки од њих постали су српски списатељи, просветитељи, владике и патријарси. 

 

Црква Пресветог Тројства (Стара католичка црква)

 

КатоличкаНа развалинама старих турских грађевина, преко пута Пашине куле, сомборски "Расцијани католичке вере", како су царске бечке власти званично словиле Буњевце, почели су 1717. да зидају цркву, коју су завршили 1719. Била је дугачка 12, а широка свега 4 хвата (хват је мера за дужину, нешто мања од 2 метра). Црква је имала два торња сачињена од дрвета и у сваком од њих по једно мало звоно. Римокатоличку сомборску парохију у то време нису водили жупници и свештеници, већ фратри фрањевачког реда провинције "Босне сребрне", који су, према историјским изворима, у Сомбору боравили од почетка XVII века. Пре изградње ове цркве забележено је да су сомборски Буњевци, пред одлазак Турака, имали 1686. малу цркву "изван шанца", грађену од прућа и блата, која се налазила вероватно на простору где се данас додирују Апатински пут и улица Кнеза Милоша (доскорашња Истарска, а раније Калуђерска улица). 

У јуну 1752. на месту старе, свечано је постављен угаони камен у темељ нове цркве, посвећене "вечном, великом, мудром, милостивом и праведном божанском Тројству", како је записано на камену темељцу. Зидање цркве, класичног барокног здања,   текло је споро и завршено је десет година касније, што је обележено свечаном поворком (процесијом) и бакљадом. Барокни црквени торањ подигнут је до висине од 56 метара и црква је добила свој коначан изглед, сачуван до данас. Спољни радови на цркви завршени су 1769, а унутрашњи до 1771. Те године израђене су и црквене оргуље. Мало звоно постављено је у црквени торањ 1772, а велико 1775. Црквена проповедаоница начињена је 1780, а осликана 1782. На фасади и у унутрашњости цркве видљиви су елементи рококоа и барока. Испод цркве налази се крипта у којој су до 1776. сахрањивани угледни сомборски грађани римокатоличке вероиповести. Црква Пресветог Тројства обновљена је 1939. Од изградње нове римокатоличке цркве Светог Стјепана краља, Сомборци је називају  "Старом католичком црквом".

 

 

 

Фрањевачки самостан (Жупни двор)

 

Поред цркве Пресветог Тројства налази се зграда некадашњег фрањевачког самостана. Фратри фрањевци становали су првих деценија XVIII века поред тек изграђене цркве, у једној ниској турској кући, која је имала свега три просторије и која им је истовремено служила и као парохија. Изградња самостана започела је 1743. на плацу са северозападне стране каштела некадашњег сомборског капетана грофа Јована Бранковића, а довршена је 1749. У просторијама у приземљу фрањевачког самостана, на основу Привилегијалног писма (повеље) царице Марије Терезије, 24. априла 1749. Сомбор је свечано проглашен за слободан и краљевски град. На сводовима и таваници ових приземних просторија до данас су сачувани јединствени барокни гипсани (штукатурски) украси. 

Фрањевци су самостан и Сомбор напустили наредбом аустријског цара Јосифа ИИ из 1786. Исте године Сомбор је постао стално седиште Бачко-бодрошке жупаније, па је у зграду самостана, поред жупног уреда усељена и жупанијска администрација, која је овде остала до завршетка изградње зграде Жупаније 1809. На јужној фасади здања некадашњег фрањевачког самостана, а данашњег жупног двора, налази се сунчани сат опорог и опомињућег натписа "Један ти је од ових последњи!".

Градска кућа

 

Градска кућаГрадска кућа, Варошка кућа или Магистрат, како су све Сомборци у протекла два и по века називали здање које представља централни архитектонски симбол града, настала је на основи некадашњег "двора" сомборског капетана Јована Бранковића.

Гроф Јован Јанко Бранковић, синовац и законити наследник несуђеног српског деспота, грофа Ђорђа Бранковића, именован је  1717. за капетана војничког шанца сомборског и командира одреда пограничне милиције. Свој каштел, или двор како су га Сомборци звали, подигао је у самом срцу града 1718. године. У тестаменту написном у Сомбору 1734. Бранковић наводи да га је зидање куће "осем варошке помошти" коштало 1.000 талира. 

Чеони део зграде каштела грофа Бранковића налазио се на месту данашње источне стране Градске куће, окренуте ка Светођурђевској цркви. Источна и јужна страна зграде, где су се налазиле канцеларије и стан грофа Бранковића, надвисивале су западну и северну страну, а грађене су од јаког и тврдог материјала са подрумима у подземљу. Са западне стране зграда је била приземна, зидана у источњачком стилу, и пред њом се протезала дуга дашчана веранда,  простор који је служио за дућане, занатске и пиљарске радње. Испред овог "базара" (на простору данашњег градског трга) текао је рукавац Мостонге, преко које је мост водио на ливаду. Одатле па све до краја шанца (близу данашњег хотела) простирале су се коњушнице и ловачке стаје грофа Бранковића, у којима је било и дивљачи, па су их Сомборци прозвали "зверињаком".

Гроф Јован Бранковић умро је у Сомбору 1734. Његова удовица продала је каштел 1749. првоизабраној градској управи тек проглашеног слободног и краљевског града Сомбора, за седиште магистрата. Град је здање грофа Бранковића платио 500 форинти. Овом куповином Сомборци су решили питање смештаја градске управе. Зграда је тада делимично преправљена, али није потпуно срушена и поново саграђена, како су наводили поједини историчари.

На темељима старог здања грофа Бранковића, један век касније саграђена је нова зграда Градске куће, чије је зидање, на основу планова зидарске породице Гфелер, завршено 1842. године. Сомборски педагог и историчар Никола Вукићевић, рођен 1830, у својим историјским списима о старом Сомбору, сведочи да је као дванаестогодишњи дечак пролазио сваки дан крај срушене зграде старог Магистрата, те да је у рукама држао велике опеке извађене из некадашњег здања на којима је стајао латински натпис "Цомес Јоаннес Бранковицх".

Нова зграда Градске куће, изграђена у стилу неокласицизма, имала је правилну квадратну основу, а прочеље је са источне премештено на западну страну, где је подигнут торањ, под којим се налазе  балкон и свечана сала. На торњу су дежурали ватрогасци, у приземљу зграде налазили су се дућани, на спрату градска управа и чиновништво, а двориште је служило као спремиште ватрогасне опреме и штала за варошке коње. У згради је био смештен архив града и, неко време, градска библиотека. 

У Свечаној сали одржаване су седнице градског Магистрата и изабраног Обштества. У њој је новембра 1918. извршена примопредаја града између дотадашњих аустроугарских и представника српске краљевске власти. Седиште локалне самоуправе налазило се у Градској кући све до 1962.

Данас се овде налазе просторије политичких странака, невладиних организација и јавних гласила, док су у приземљу, као и пре два и по века, разнородни дућани и разонодне гостионе.

 

Грашалковићева палата

 

Грашалковићева палатаПространу барокну једноспратницу наспрам Градске куће у Сомбору сазидао је гроф Антун Грашалковић, управник коморских царских добара и жупан Бачко-бодрошке жупаније. Зидање зграде било је довршено најкасније до 1763. У време када је саграђена, Грашалковићева палата представљала је најимпозантнију јавну грађевину у Сомбору. 

Првобитно је служила као администартивно-ерарска зграда Бачке коморске управе и одмах затим као имиграциони центар и карантин за досељено немачко становништво, које је у Бачку колонизовано током шездесетих и седамдесетих година XVIII века. Немци су се досељавали пловећи дунавским лађама од Регенсбурга до Апатина, одакле су долазили у Грашалковићеву палату у Сомбору, где су добијали распоред насељавања по селима и варошицама тадашње Бачко-бодрошке жупаније.

У Грашалковићевој палати налазила се од 1863. сомборска поштанска телеграфска станица. Између два светска рата овде је радила пореска управа, а у поратном добу зграда је неко време била седиште локалних цивилних власти и полицијске службе.

Коначни изглед Грашалковићева палата добила је крајем XIX века, када је дозидан део зграде из некадашње Поштанске улице (данас Змај-Јовина), који се архитектуром донекле разликује од њеног чеоног дела. 

 

Црква Светог Јована Претече

(Мала православна или Светопретечина црква)

 

Мала православнаОснову цркве Светог Јована Претече, раније зване Светопретечина, а данас Мала православна црква, чини темељ древне сакралне грађевине која потиче најкасније из прве половине XVI века. Према предању, на месту Мале православне цркве још пре доласка Турака налазила се православна богомоља, подигнута вероватно у кратком раздобљу између одласка мађарског становништва из Сомбора, односно Цоборсентмихаља, након Мохачке битке 1526, и турског освојења 1541. То је период када је околно српско православно становништво, насељавано у околину Сомбора још од почетка XV века, почело да прелази из салашких насеља у саму варошицу и када је, уколико се поуздамо у предање, на темељу старије цоборсентмихаљске богомоље сазидана православна црквица.

Турци су након доласка у Сомбор ову православну богомољу претворили у џамију, коју је под именом џамија Сулејман-хана описао у свом путопису Евлија Челеби, при пропутовању кроз Сомбор 1665. 

По одласку Турака 1687, сомборски православни Срби су преузели џамију и вратили јој првобитну намену – православног храма Светог Јована Претече.

Уклањајући се пред Турцима у време Аустријско-турског тзв. "Варадинског" рата, калуђери фрушкогорског манастира Јаска пренели су 1716. у сомборску Светопретечину цркву мошти последњег српског цара Уроша В (1337-1371), сина цара Стефана Душана. Две године касније, након потписивања Пожаревачког мира, јазачки калуђери, враћајући се у Срем, понели су и мошти цара Уроша, које су на свечаној литији, у пратњи многобројних сомборских Срба, ношене на раменима кроз целу варош. У знак захвалности калуђери су Светопретечиној цркви у Сомбору подарили стародревну икону Матере Божије.

Стара црква је порушена августа 1786, а већ у септембру исте године освећен је темељ нове цркве. Њена изградња трајала је четири године. У децембру 1790. нова црква Светог Јована Претече, саграђена у барокном стилу са елементима рококоа, свечано је освећена. 

Иконостас богате каснобарокне декорације са елементима неокласицизма иконописао је сликар Павел Ђурковић и довршен је после августа 1809. Дрворезбар је био Алекса Теодоровић из Баје. Црква и иконостас обновљени су осамдесетих година XIX века, а последња опширна рестаурација обављена је 1978. Сачуван је  "Летопис цркве Светог Јована Претече" који је 1890. саставио свештеник Младен Борђошки.

Црква је обновљена током псоледње деценије.

 

Жупанија

 

ЖупанијаЈош у XV веку, у тадашњем Цоборсентмихаљу, а данашњем Сомбору, одржавана су понекад заседања скупштине Бодрошке жупаније. Након повлачења Турака из Бачке крајем XVII века и зачетка спајања Бодоршке са Бачком жупанијом, тридесетих година XVIII века, седнице жупанијске скупштине поново су почеле да се одржавају у Сомбору. За стално седиште Бачко-бодрошке жупаније Сомбор је проглашен 1786. године.

Први, неуспели покушај изградње жупанијског здања, учињен је педесетих година XVIII века, на месту касније Крушперове куће (зграде данашњег Архива). Седиште Жупаније се од 1786. налазило у згради бившег фрањевачког самостана, касније жупног двора, крај цркве Пресветог Тројства. Како тај простор није био довољан за све бројнију жупанијску управу, државне власти су одлучиле да изграде засебну управну зграду.

Под руководством пројектанта, инжењера Антона Бауера, одабран је плац за будућу  Жупанију на тадашњем градском вашаришту, званом "Острво пандур", крај којега су се у то време простирали  шевари и мочваре обрасле трском. Градња је започела 1805,  зидање је завршено 1808, а зграда је потпуно била готова крајем наредне 1809, када су у њу премештене све жупанијске службе. Међу Сомборцима се за зграду Жупаније убрзо одомаћио мађарски назив "Вармеђа".  

Првобитни изглед Жупаније приказан је на сачуваној стилизованој ведути Сомбора из 1818, као и на слици Павла Керинића из 1825, која представља свечано устоличење жупана Бачко-бодрошке жупаније (сачувана је у музеју града Баје). На сликама се види данашње прочеље зграде са скромнијом фасадом, без два бочна торња, са барокном куполом чији је спољни део решен у виду конзола, сличним онима на венецијанској цркви Санта Мариа делла Салуте. Уз прочеље Жупаније постојале су у то време и две бочне стране зграде. 

Дограђивање и обнова зграде Жупаније започети су половином 1880. године. Стара фасада је потпуно замењена новом, декоративнијом у стилу еклектизма, изграђена су два бочна торња, а дограђен је и задњи део зграде, која је добила коначни правоугаони облик. У дворишту је постављена фонтана. Сточна пијаца која се у то време, према старом обичају одржавала на пијачном тргу крај Жупаније, измештена је. Около зграде је уређен парк са доминантним садницама четинара тисе (Таxис) испред самог здања Жупаније, и већим бројем садница платана (Платанус) и аустралијског копривића - бођоша (Целтис аустралис) унутар парка.

По коначном завршетку доградње 1882, зграда Жупаније имала је 200 различитих просторија, одаја и сала. У великој, свечаној сали жупанијске скупштине, постављена је фебруара 1898. импозантна слика Ференца Ајзенхута "Битка код Сенте", насликана уљаном техником на једноделном платну величине 7 X 4 метра, у богатом позлаћеном раму. Наручена две године раније, приликом миленијумске прославе доласка Мађара у Панонску низију, ова слика битке између аустријске и турске војске, у којој је 1697. на страни Аустријанаца учествовао и одред од 500 Сомбораца, плаћена је 15.000 форинти, за које је тада могло да се купи око 40 јутара најплодније оранице. 

У здању Жупаније данас је седиште Скупштине града, градске управе, округа и државних институција.   

Галеова кућа

 

 Прва сомборска апотека "Код златног лава", коју је 1766.   отворио Фердинанд Планк, налазила се у кући на чијем ће темељу сомборски апотекар Ференц Тунер 1838. сазидати у бидермајер стилу   садашњу зграду Галерије "Милан Коњовић". Зграду је од њега 1881. откупио Емил Гале, такође апотекар, па је по њему здање задржало име. 

Накнадно су са обе стране зграде дозидани анкеси. У једном од њих налазила се позната сомборска кафана "Код Дике". Дозидани делови зграде касније су уклоњени.

Од 1966. у згради се налази галерија слика које је Милан Коњовић (1898-1993) даровао родном граду. Збирка данас броји преко 1000 дела познатог сомборског и југословенског сликара.

Галеова и Гимназија

Гимназија

 

У некадашњој једноспратници подигнутој 1782. године у којој се  својевремено налазила Граматикална латинска школа, основана је 1872. сомборска Гимназија. Стара зграда се показала ускоро недовољном за велики број ђака, па је 1882. срушена, а зидање нове завршено је до 1886. године, што је коштало 132.000 форинти.

У то време гимназијска зграда имала је само један спрат. Саграђена у стилу романтизма, са фасадом од жуте "свилене" цигле, архитектонски је подсећала на здања севернонемачких градова. Други спрат је дозидан 1936/37.

Многи угледници српске и мађарске науке, књижевности и уметности поникли су управо у клупама сомборске Гимназије.

 

 

 

ХотелХотел

 


Репрезентативна грађевина у романтичко-неоготичком стилу, названа хотел "Код француског цара", саграђена је 1856. Убрзо је назив хотела промењен у "Ловачки рог". Готички прозори овог здања редак су архитектонски стилски елемент у Сомбору. 

Фасада хотела донекле је измењена након пожара 1906.

Испред хотела "Ловачки рог" градске власти су 1910. уредиле кружни фијакерски плац, унутар којега су засађене саднице бођоша. 

Назив хотел "Слобода" здање је добило након 1920. године.

 

МузејФернбахова кућа (Градски  музеј)

 

Богати трговац житом Антон Фернбах, из Апатина, подигао је 1870. лицем према хотелу "Ловачки рог" једноспратну зграду у стилу еклектизма. Пред њом је уређен трг на коме је продавана риба довезена из Апатина. Крајем XIX века зграду је купио јеврејски велепоседник Јулије Ледерер.

Након Другог светског рата у њу је усељен Градски музеј, настао на традицији Историјског друштва Бач-бодрошке жупаније, основаног у Сомбору маја 1883. Друштво је првобитно било смештено у згради Жупаније и поседовало је археолошку, нумизматичку, архивску и библиографску збирку. 

Данас се у згради сомборског Музеја чува једна од најимпресивнијих збирки старог новца и нумизматичке литературе, коју је граду завештао чувени нумизматичар др Имре Фрај, те археолошка, уметничка, етнографска и библиографска збирка – сведочанства од посебне важности за познавање прошлости града и околине.

 

Српска читаоница

 

Старањем најугледнијих и најученијих сомборских Срба основана је марта 1845. Српска читаоница, те се "Сомборци из словесног свог дремежа буде..." јављао је млади сомборски дописник "Сербских народних новина", Александар Стојачковић, будући српски повесничар и политичар. Међу 72 оснивача, друге по старости читаонице у Срба, налазили су се и сомборски градоначелник, варошки капетан, посланик у угарском Сабору, свештеници, трговци и други "најотличнији грађани". За првог председника изабран је стари сомборски парох Аврам Максимовић, састављач првог српског пчеларског зборника, штампаног још 1810. 

Устав сомборске Српске читаонице написан је 1847. и потврђен је од стране аустријског императора Фердинанда.

Након више деценија сељакања, договорили су се крајем 1881. сомборски српски прваци да подигну зграду Српске читаонице на углу некадашњег Соларског сокака и Главне улице. Прилозима чланова Читаонице и српског грађанства, а пре свега трудом и залагањем Јустина Коњовића и Симе Бикара, камен темељац положен је маја 1882, а зграда је завршена исте године до празника Светог Андреје Првозваног, читаоничке славе, када је свечано и освећена (1/13. децембра 1882). На складној и лепој згради, узорном примеру стила еклектизма, у најужем центру Сомбора, великим златним словима у време францјозефовске Аустроугарске, стајао је ћирилични натпис "Српска читаоница". Натпис ће на згради остати све до 1957. када ће послератне власти у систематском брисању националних одредница, из њена имена протерати придевску одредбу српска. 

Децембра 1897. члан Српске читаонице постао је песник Лаза Костић, женидбом са Јулом Паланачком и сам однедавно Сомборац. Четири године касније, у децембру 1901, Костић је био изабран за председника Читаонице, и ту дужност ће обављати током следећих девет година, до смрти, децембра 1910. године. У знак жалости за својим дугогодишњим првим чланом, Српска читаоница је наредну годину била без изабраног председника.

Сомборска Српска читаоница била је, уз библиотеку Српске учитељске школе до 1918. године, главна српска књижница у граду, након чега је ту улогу преузела Градска библиотека, раније углавном усмерена ка немачком и мађарском сомборском читалишту.  

Читаоници, чијем је називу раније приодато име њеног најпознатијег члана и дугогодишњег председника Лазе Костића, вољом Скупштине враћена је 1991. национална придевска одредница, па је њен данашњи назив Српска читаоница "Лаза Костић".

 

 

 

Семзина кућа

 

Иштван Семзе, велепоседник и познати сомборски добротовор, сазидао је 1878. зграду поред које ће нешто доцније бити подигнута Српска читаоница. Са фасадом у стилу неоренесансе, зграда Иштвана Семзе данас је седиште Матичног звања. Зграда је споља детеаљно обновљена током последњих неколико година.

 

Позориште

 

Позоришни живот у Сомбору започео је још крајем XВИИИ века (први писани трагови потичу из 1779), од када постоје архивски записи о гостовањима, али и о забранама извођења појединих представа најчешће немачких путујућих позоришних трупа. Двадесетих и тридесетих година XIX века почињу у Сомбору да се приказују  позоришне представе на мађарском језику. У сомборској Препарандији радило је српско дилетантско позориште, које је у марту 1840. извело Стеријину драму "Светислав и Милева". 

Пореклом, школовањем и младалаштвом Сомборац, Атанасије Николић оснивач је првог професионалног српског позоришта 1841. у Београду (тзв. "Театар на умруку"). У Сомбору је млади књижевник и жупанијски чиновник Јован орђевић, заједно са припадницима сомборске српске омладине, основао у марту 1850. Друштво српског позоришта, које ће за кратко време постојања извести десетак представа. Јован орђевић је 1861. основао Српско народно позориште у Новом Саду, а 1868. Народно позориште у Београду, где је из Сомбора одвео младу и талентовану Милку Гргурову, која ће ускоро постати примадона српске позоришне сцене. У његовој драмској алегорији "Маркова сабља", изведеној 1872, први пут су се чули стихови и музика будуће српске химне "Боже правде". 

Од 1860. у граду је поново радило српско дилетантско позоришно друштво.

Друштво за изградњу позоришта у Сомбору основано је 1877. Зграда класицистичког стила, са обележјима еклектизма, сазидана је до новембра 1882, када је у њој приказан први позоришни комад. Након четврт века Друштво је позоришну зграду пренело у власништво града. Како град није имао своје професионално позориште, зграда је уступана гостујућим српским, мађарским и немачким позоришним трупама које су често посећивале  Сомбор. Статус плаћеног градског службеника у то време имао је "бина-мајстор", задужен за бригу о позоришној згради, инвентару и гардероби.

Први професионални градски ансамбл – Народно позориште Сомбор, основано је 1946. Данас спада међу најугледнија и најуспешнија професионална позоришта у земљи. Проширење и реновирање зграде сомборског позоришта започето је крајем седамдесетих година XX века, а завршено на стогодишњицу њеног постојања, 1982.

 

Препарандија

 

Зграда Препарандије или Учитељске школе у Сомбору, задужбина патријарха српског и митрополита карловачког Георгија Бранковића, некадашњег њена управника и проте сомборског, подигнута је 1895. у стилу неоренесансе. Својим полукружним угаоним прочељем данас представља један од препознатљивих градских архитектонских симбола.

Настала на традицији коју је оснивањем "Норме" са првим течајем за образовање учитеља у Срба, зачео 1778. сомборски педагог и списатељ Аврам Мразовић, Српска учитељска школа пресељена је у Сомбор из Сентандреје у новембру 1816. године, где је остала до данас. Сентандрејска Препарандија основана је четири године раније старањем Уроша Несторовића и сомборских Мразовићевих ђака, касније наставника, Козме Јосића и Павла, у монаштву и владичанству нареченог Платона, Атанацковића. Седиште "Краљевског педагогическог института србског" у Сомбору, како је био званичан назив ове установе у време пресељења, или Препарандије како је словила међу Сомборцима, било је у згради  сазиданој у порти Светођурђевске цркве, где је своје учитељске течајеве пуне 33 године држао Аврам Мразовић. Ова зграда је временом постала недовољно пространа за потребе школе, па је 1863. на њеном месту изграђено ново, призмено здање, које је због повећаног броја ђака Препарандије, након пар деценија такође постало неодговарајуће.

Сомборски прота Георгије Бранковић био је управник Препарандије између 1862. и 1871. године. Када је 1890. изабран за патријарха српског, започео је велику обнову и изградњу српских цркава, манастира и школа на простору Карловачке митрополије. Својим средствима подигао је зграду сомборске Препарандије, у којој се настава за мушка одељења Учитељске школе одвијала од 1895. до 1948. године. Зграда је, одлуком СО Сомбор, 1995. г. враћена тадашњем Учитељском факултету, непосредном наследнику некадашње Учитељске школе и баштинику дуге традиције образовања учитеља у Сомбору.

Данас се у њој налази галеријски и музејски простор, библиотека раритета и службене канцеларије Педагошког факултета у Сомбору.

Српска учитељска школа у Сомбору, својим управитељима, наставницима и славним ђацима, посебно током XIX века, представљала је изворник усталаца националне просвете, књижевности, кутуре и духовности, како у Сомбору, тако и у многим другим српским крајевима са обе стране Саве и Дунава. 

 

Црква Светог Стјепана (Иштвана) краља (Кармелићанска црква)

 

Предлог за изградњу нове римокатоличке цркве у Сомбору дали су сомборски Буњевци још 1826. године. Дозвола за њену градњу, на плацу преко пута зграде Жупаније, издата је 1833. На почетак градње ипак се чекало дуже од четврт века, па је зидање цркве започело тек 1860. Зграда цркве зидана је током наредних деценија и неко време је стајала без два монументална торња (висине 77 метара), чија је изградња, државним средствима тадашње Угарске краљевине, била довршена 1902. Црква је саграђена у неоромантичком стилу и посвећена је светом мађарском краљу Стефану (Стјепану–Иштвану), првом крунисаном хришћанском владару Мађара и утемељитељу средњовековне мађарске државе, који је владао од 997. до 1038. Освећена је августа 1904, а великој свечаности присуствовало је више хиљада римокатоличких грађана Сомбора и околине.  

Исте године завршена је и изградња зграде конвикта или самостана, такође у неоромантичном стилу, који је наредне 1905. предат на  управу кармелитском реду (римокатолички ред који потиче од пустињака са брда Кармел у Палестини, а у Европи се јавља од XIII века). Кармелитски самостан са црквом Светог Стјепана краља данас чини јединствену архитектонску целину.

Сем складних уметничких витража и скулптура, унутар цркве налазе се оргуље израђене 1926, које су по својој величини биле међу првима на простору некадашње Југославије.   

 

Кронић–палата

 

Здање класичне лепоте стила еклектизма подигао је 1906. др Стеван Кронић, сомборски велепоседник и адвокат. Саграђена је спрам  некадашњег Соларског сокака (данашње Читаоничке улице). Кронић– палата са источне, и здање хотела са западне стране, затварали су круг урбане архитектуре центра Сомбора, представљајући архитектонску равнотежу Градској кући, од које се простиру у правој линији. 

Зграда је између два рата адаптирана у "Стефанеум" који је водио барон Владимир Рајачић, зет преминулог власника Стефана Кронића. Нашавши се у финансијским проблемима, наследници су је 1938. продали сомборском апотекару, касније познатом локалном историчару др орђу Антићу, који је ово здање након рата  "поклонио" народној власти.

Испред зграде се налазио један од пет, у послератном добу измештених православних крстова, подигнут 1856. од црвенкастог мрамора. 

У њој је данас седиште Трговинског суда у Сомбору.

 

Соколски дом

 

Соколски дом је саграђен 1925. у стилу средњовековне српско-византијске архитектуре са декоративним елементима неоморавске школе. Према историчарима уметности, архитекта је био Јохан Јанош Базлер, мада због аутентичности стила има мишљења да је пројекат можда урадио сомборски инжењер Светозар Кротин, који је у Сомбору архитектонски пројектовао здање данашњег православног манастира Светог првомученика и архиђакона Стефана, задужбину Стевана-Екема Коњовића, подигнуту 1938. у српско-византијском стилу.  

Здање дома одмах се по изградњи нашло у служби Соколског покрета, најмасовније југословенске спортске организације у Краљевини Југославији, која је у Сомбору, на темељу дуге спортске традиције града, била снажно развијена.

Након рата, зграда Соколског дома преименована је у "Партизан", а од 1998. ово седиште градског спортског центра носи назив "Соко". Стари натпис назива здања и фигура сокола раширених крила на њеном врху неким чудом нису били уклоњени и остали су ту до данас.

Соколски дом годинама је био средиште спортског живота у граду. У њему су вежбале генерације сомборских  гимнастичара, рвача, дизача тегова, мачевалаца, рукометаша и одбојкаша, стасавајући и у  државне прваке –  освајаче медаља на европским, светским и олимпијским такмичењима.

Здање је током последњих година темељно обновљено.

Датум последње измене: 17.10.2017

Трг цара Уроша 1, 25000 Сомбор, тел: 025/468-111, факс: 025/468-116 | Емаил: info@sombor.rs